Ja neću nikada da pišem

Pitaju me zašto slabo pišem,
zašto su moja pera nijema,
zašto moja slova šute.

Reći ću im samo.
ja nisam pjesnik koji piše da bi imao pjesmu
i kada šutim, u dubini sebe plačem,
i kad moja slova šute,
ja pišem žešće , jače,
i stihovi se sami pletu,
jedan po jedan niti kroje.

Jer ja kad pišem,
moje srce plače,
i sve su moje pjesme moga srca dio.

I zato neću završiti ovo pjesmu
nek svatko svoj svršetak piše
jer ako vam odam sve,
sve ću tajne svoje servirati na pladnju
i svi će znati kako dišem,
zato neću svršetak da pišem!

Dan je dizao sidra
Sve se spremalo na spavanje
U daljini pseće lajanje
Bespomoćna bitka

Kolike samo noći poput te
Ulice prazne,ojađene
Iz poneke krčme tek dopire vika
Gomila se nesretnika s krčmaricom pipka

A pas i dalje reži
Tek ga karika lanca priječi
Da ne diše zrak nemoćnoga gubitnika

U neko doba noći,srditi mu gazda
Lajne majku pseću
Zaprijeti mu :"Da će noć ga gutat"